''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'' У ПОСЈЕТИ ЗАГРАЂУ КОД БЕРАНА 

''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'' У ПОСЈЕТИ ЗАГРАЂУ КОД БЕРАНА 

ЗАГРАЂЕ НЕКАД И САД

Репортажу написао Миличко Трифуновић, публициста,члан Издавачког савјета ''Глас Холмије''

Фотографије Горан Киковић

Заграђе је једно од шест поличких села смјештено између висоравни Оштра јела и Градца с једне стране и Дапсића и Горажда са друге стране.Налази се на обронцима источног дијела Беранске котлине,на надморској висини од око 900 м,удаљено је од Берана око 10 километара.

Село Заграђе први пут се помиње у 14. вијеку у Светостефанској хрисовуљи (повељи).1314-1318 године, којом краљ Стефан Урош II Немањић прилаже манастиру Светог Саве у Бањској село Горажде са међама које су обухватиле и суседно Заграђе.

Такође се помиње у Поменику манастира Шудикова из 17. вијека (Др.Миливоје Секулић-Братство Секулића и Шћеповића -Београд 1996 год.стр.7.) у истој књизи на страни 15. Секулић, помиње докуменат турског пописа становништва из 1485. године,по коме је Заграђу било 26 кућа а другим документом турског пописа из 1583.године, 14 кућа. Заграђе има доста ливада ,њива, шуме и пашњака што је чинило доста погодности, што су некада домаћинства, гајила по стотине оваца и по више грла говеди ,што се тиче пољопривреде некада су се гајиле велике културе; овса ,јечма, кукуруза, пшенице, кромпира и купуса. Овај крај богат је био и великим воћнацима шљива ,крушака и јабука.

 

Пољоприведа и сточарство највећи процват имали су у периоду од 1947-1970 године. Отварањем фабрика у Беранама и исељавањем становништва ова грана је од 1970 године , у опадању тако да у садашње вријеме има доста необрађених њива ,запуштених воћњака и непокошених ливада.

Поред пољопривреде Заграђе је и по броју домаћинстава доживјело велики процват у периоду од 1920 па све до 1990 године.Некада је у Заграђу живјело око 130 домаћинстава са великим бројем породица.Један дио породица у времену од 1926-1937 године, исељен је на Косово и Метохију Трифуновићи ,Јеврићи ,Пудовићи, Јеврићи,Трифуновићи и Секулићи а један дио у Војводину a један дио у Трстенику.

Отварањем фабрика један дио одселио се у Никшић Михајловићи и у другим мјестима широм бивше Југославије .

Сада у Заграђу живи око 90 домаћинстава са саграђеним новим лијепим кућама .Становништво села Заграђа чине братства; Јеврићи ,Михајловићи ,Секулићи,Трифуновићи ,Пауновићи,Цикићи и Шћеповићи који воде поријекло од српског племена Кучи.

Поред поменутих племена живе породице Бјелић из Биоче, Радевићи и Ратковићи доселили су се из Башче код Рожаја,породице Вујовић из Дапсића и породица Лабовић из Краља код Андријевице .Читаво село слави Крсну славу Светог Пантелију,који се слави 9.августа сем породице Вујовић и Бјелић- Никољдан и породице Лабовић и Радевић Светог Арханђела .Од ових племена из периода краја 19. и почетком 20. вијека треба напоменути истакнуте личности и то: Попа Јосифа Поповића -Михајловић првог просветитеља са десне обале Лима,његовог сина попа Вукашина, Попа Мину Поповића-(првог школског надзорника варошке школе ) у Беранама,Мијајло Михајловић, јунака Николу Шљакића Цикића,Лазара Секулића,предсједник поличке општине у 2 мандата 1920-26. Као и националне јунаке Голуба Трифуновића и Блажа Поповића.Они су како јунаштвом тако и пером прославили овај крај у своје доба.Овдје дајем биографије познатих Заграђана који су објележили своје вријеме.

ПОП ЈОСИФ МИХАЈЛОВИЋ ПОПОВИЋ

Споменик попу Јосифу Михајловићу Поповићу (1810-1865) на Полици подигли су заједно Удружење ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране - секција Полица и Црквени одбор Полица 16. октобра 2011.

О Полици је хроничар записао: ''Ако изузмемо Велику, ниједно погранично мјесто спрам Турске није показало толико отпорности колико Полица. Дивно село као да је изрезано из таласасте Шумадије, плодне и богате. У току 19. вијека населили су се овдје поред Васојевића разна црногорска и брдска племена, да на овој скели чувају и образ и слободу. Ко је хтио да иде из Црне Горе у Србију, тај није могао без Поличана. Ко је тражио помоћ у невољи, ту ју је нашао, а било је читавих година да турска нога не ступи на Полицу, иако је била на граници. Ту су били познати јунаци: два Дедовића - Миро и Радисав, Радоје Ђукић, Ново Пантовић, Арсеније Вукићевић, Марко Трифуновић, Мирко Бабовић, Радоња Тодоровић, Милутин Бабовић, Петар Кастратовић, Деле Боричић, Никола Ђуришић, Радоје Плавшић-Ђуришић - четобаша, поп Јосиф са Заграђа...'' Као и многи други Поличани који су као жарко сунце вољели слободу и борили се ''за крст часни и слободу златну''. Како је истакао историчар Горан Киковић на откривању споменика попу Јосифу Михајловићу Поповићу: ''Поп Јосиф је био од оних главара и јунака за које је војвода Марко Миљанов Поповић рекао: ''Драги брате Србине, да си имâ прилике и да си гледâ јунаке које сам ја гледâ, не би ти имало срце мира докле се не би озвâ јунацима који весело мру за своја и свија нас прâво...''

-

Oдбор за подизање споменика попу Јосифу Михајловићу Поповићу (1810-1865) на Полици.

Поп Јосиф Михајловић Поповић, који је рођен у селу Заграђу на Полици, од оца попа Вукашина, што је како стоји у запису страдао од Турака 1825. заједно са своја три сестрића недалеко од данашње гимназије у Беранама. Јосиф се школовао у манастиру Ђурђеви Ступови и наслиједио свога оца на челу поличке парохије. У тешким временима за српски народ доњих Васојевића поп Јосиф био је први међу Поличанима. До 1857. он је то био по вољи народа, а од тада зато што га је књаз Данило поставио за капетана најпространије капетаније у Васојевићима. Он је био народни просвјетитељ, свештеник, умјешни војни командант и мудри народни старјешина. Иако није био племенски Васојевић, према писању војводе Гавра Вуковића, сина војводе Миљана: ''Поп Јосиф из Заграђа капетан био је Миљану у свим његовим предузећима блиски и свесрдни сарадник, него који му драго васојевићки главар.''

Године 1858. поп Јосиф је био члан у васојевићкој делегацији код књаза Данила, а исте године потписује петицију главарâ који одлазе у Србију ради тражења помоћи. Он тајно представља Васојевиће 1861, као њихов делегат, код побуњених Херцеговаца под вођством Луке Вукаловића, на скупу у манастиру Косиријево и потписује представку коју побуњени Срби предају комисији европских сила. Најтеже дане свога живота капетан Јосиф дочекао је 1862. године, послије завршетка рата између Црне Горе и Турске, у коме је он предводио Поличане и остале Србе из своје велике капетаније. По међународном уговору Полица је, као и сва Доњвасојевићка нахија, остала у границама Турске. Да би се одбјегли народ вратио на своја огњишта није било другог излаза до да се прво покоре његови прваци. Тада су, иначе, Турци први пут успоставили свој стални гарнизон на лијевој обали Лима, поред кога ће почети да се развија варош Беране.

Од тада поп Јосиф, до тада илегални капетан црногорски, постаје легални представник доњовасојевићког народа под турском влашћу. Да би им био на оку, захтијевали су од њега да се пресели међу оних неколико кућа у вароши, која је тек почела да настаје. Он је био један од првих који је направио скромну кућу у Беранама и ту се настанио, мада се и даље више држао свог родног Заграђа. Тајна преписка попа Јосифа са Цетињем, односно његова писма сачувана у Државном архиву Црне Горе, која је слао Сенату и Црногорском конзулату у Скадру, најбоље приказују какав и ко је био поп Јосиф, несумњиво значајна личност заграничних Срба. То вријеме је за Поличане теже од свега што су до тада подносили, о чему он у писмима опширно говори. Од 1864. године сједиште Санџака под којим је спадао и берански крај, постао је Нови Пазар. Као и раније Јосиф Михајловић Поповић упорно се бори за свој народ који је представљао. Најзад, Турци нијесу хтјели да га подносе и одлучили су да га ликвидирају. То се јасно види из писма, које он шаље из Берана црногорском конзулу Вацлику у Скадар 21.10.1863. Он пише: ''Ево неколико времена од вас никака гласа не чујем, па сам сада одлучио да вам се овим неколико ријечи јавим. Ако желите чути да сам у животу и надати се пошто ово добијете, од вас добром гласу. Јаљам да оће Кариман бег да дође тамо, а то је мој главни пријатељ који ми је главу сачувао. Кајмекан који је одавде истјеран, једну ноћ био ми је турио бусију да ме изгуби и да није било Кариман бега оћаше свршит по његовој жељи. Тога ради вас молим ако му буде нужде од Спужана да му будете наклоњени колико будете могли.'' Из овог писма се јасно се види да је поп Јосиф предосјећао опасност која му предстоји. Једне вечери, почетком 1865-те били су заједно у хану у Беранама: поп Јосиф, Миро Дедовић и Лабуд Рмуш. По наредби тајној ставише им отров у чај. Убрзо, испивши напитак, осјетили су његово дејство и похитали кућама. Миро и Лабуд успјели су да се спасу. Јосиф је похитао ка својој кући у Заграђу, али стигао је само до близу Гроца, изнад кућа Бабовића-Цалића. Ту му је позлило и убрзо је издахнуо. Сахрањен је на заградском гробљу. Тако је завршио живот истакнути главар са Полице капетан поп Јосиф Михајловић, од кога - како пише професор Душан Вулетић у књизи ''Полица код Берана'', потичу заградски Поповићи.

ПОП ВУКАШИН МИХАЈЛОВИЋ ПОПОВИЋ (Заграђе, око 1775. - Берансело, 1825.), поп и народни главар. Потиче од Михајловића, србљачког братства са Заграђа. Од његовог сина Јосифа народиће се братство Поповићи, па се у појединој литератури и сам поп Вукашин именује као Поповић. Дјед попа Вукашина доселио се из Куча у тада ријетко насељену Полицу-Заграђе негдје око 1770.године. Тек касније је почело насељавање васојевићких братстава. Поп Вукашин се брзо наметнуо свим својим квалитетима тако да је био прихваћен као главар и од васојевићког и од невасојевићког становништва. Био је савременик и блиски сарадник игумана Мојсија Зечевића. Своја оба сина, Михаила и Јосифа дао је на школовање у Ђурђеве ступове. Сплетом несрећних околности Михаило Вукашинов оклизнуо се са црквеног звоника, пао и погинуо. Вријеме у којем је живио поп Вукашин запамћено је као вријеме великих притисака на православни живаљ од стране Ђул-бега Шабанагића. Ђул-бег је настојао да сатре сваки вид отпора и непослушности у својој Нахији, па је одлучио да уклони народне прваке. Сазвао је скуп са васојевићким и србљачким главарима, у близини данашње беранске гимназије- гдје је имао своје конаке, са намјером да их све похвата и ликвидира. Већина је прозрела намјеру Ђул-бега (међу њима и игуман Мојсије) и успјела да се спаси, док је поп Вукашин са још неколицином оновремених првака ухапшен и стријељан. Турци су мртво тијело поп Вукашина објесили на лимски мост и тражили од народа да га пљује приликом проласка. Том прилком је и запаљен манастир Ђурђеви ступови, а сам игуман Мојсије је био принуђен да неколико следећих година проведе на Цетињу. Достојног наследника поп Вукашин је имао у свом сину Јосифу - племенском капетану и знаменитом народном прваку.

Гробно мјесто и споменик Голуба Трифуновића

Голуб Трифуновић

ГОЛУБ ТРИФУНОВИЋ ЈУНАК СА ПОЛИЦЕ

Голуб Трифуновић је био један од напознатијих Заграђана и Поличана свога доба, из краја 19-тог и почетка 20-тог вијека. Рођен је 1881. Још, чим се замомчио, почео је да учествује у хајдучким дружинама које су упадале по Ругови, пештерском и рожајском крају отимајући стоку и светећи се за злочине и зулуме које су Турци и домаћи башибозлук чинили над Србима. Голуб је у себи имао јуначки ген, јер му је и ујак Радоје Ђукић био гласовити јунак и народни главар Полице. Он се поносио што је имао такву ујчевину и сјећање на Радојеве подвиге подстицало га је на сталне осветничке акције. Око 1908. бива ухваћен од турских власти и протјеран у далеки Јемен одакле је након годину дана успио да побјегне. Голуб је учесник балканских и Првог свјетског рата, а по ослобођењу од Турака 1913. бива постављен за командира у Бишеву између Тутина и Рожаја. Ратује храбро и у Првом свјетском рату, а по капитулацији Црне Горе 1916. интерниран је у злогласни аустријски логор Болдогасон у Мађарској. Отуда успијева да побјегне и долази у своје родно Заграђе заједно са својим побратимом Блажом Поповићем. Наставља да се бори против аустријске окупације и четује и комитује све до ослобођења 1918. За показану храброст као истакнути ратник одликован је златном Обилића медаљом.

Двадесет година слободе у Краљевини Југославији поносио се својом прошлошћу и како пише Душан Вулетић у књизи ''Полица код Берана'', стално јездио на свом ђогату, са пиштољем за појасом. Активни је учесник Тринаесто јулског устанка 1941. И бива изабран испред Заграђа као делегат (одборник) на Скупштини народног ослобођења Среза беранског 21. јула 1941. У овом ратном вихору на превару су га ухватили рожајски балисти и највеће им је задовољство било да убију Голуба Трифуновића, који је некад, у турско вријеме, био страх и трепет за све оне који су служили турском окупатору. Тако је завршио живот овај чувени Заграђанин и Поличанин.

ЛАЗАР СЕКУЛИЋ (1894-1924) ПРЕДСЈЕДНИК ПОЛИЧКЕ ОПШТИНЕ У ПЕРИОДУ 1920-1924

Заграђе је од свог постојања до данас изњедрило велики број стручњака из различитих области живота и рада, науке и културе. Овдје треба посебно истаћи чињеницу да је у 19. И у првој половини 20. вијека Заграђе дало два знаменита човјека који су имали водећу улогу у Горњем полимљу и Полици.

Први је Поп Јосиф Михајловић Поповић(1810-1865), који је од 1852. године као истакнути просвјетитељ, ратник и дипломата именован за првог црногорског капетана у равном Хасу чија је капетанија обухватала 14. села од Бихора до Шекулара.

Друга знаменита личност Заграђа и Полице 20. вијека свакако је Лазар Радосавољев Секулић, рођен у селу Заграђу у једној од најугледнијих кућа тадашње Полице. Отац Радосав Лâле Радић-Секулић учесник је познатог кокошињег, балканских и Првог свјетског рата који се истакао у борбама на Дебелом брду, Гласинцу и у јуришу на Тарабаш при заузимању Скадра у балканском рату против Турака. Лазар је и потомак Јосифа Поповића јер му је мајка Видосава из ове гласовите куће. Лазар је и сестрића националног јунака Блажа Поповића. Једно је од 12 дјеце својих родитеља која су се одгајала и васпитавала на поштењу и јунаштву.

Лазар је као што се из предходног види изданак са обје старне од угледних родитеља и предака па као такав иако је имао само завршену основну школу одликовао се писменошћу и добрим познавањем турског језика и писма којег је научио као самоук јер је имао наслијеђену бистину. За вријеме Балканског рата био је писар код комаданата Поличког батаљона народне војске Вукоте Пантовића. А послије 1913. био је секретар Општине Поличке чије предсједник тада био Милисав Кастратовић. Познато је да је у том времену Поличанима преводио тапије са турског на српски језик. Био је веома популаран у народу јер је овај посао радио без паре и динара. Послије завршетка Првог свјетског рата на Полици је успостављена општинска власт а Лазар је 27.08.1920. изабран за првог предсједника Општине Поличке у новоформираној краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Колико је био омиљен у народу 19.08.1923. изабран је по други пут за предсједника општине али га је спријечила прерана смрт 15.07. 1924. године у замаху његове највеће каријере. На мјесту предсједника општине свестрано се залагао да тада заостала Полица добије путну инфраструктуру а 1021. Његовом заслугом Полица добија нову школу.

Колико је познато на основу докумената и писаних извора тога времена Лазар Секулић, је обављао и душност предсједника суда у периоду од 1923-1924.године. Био је један од иницијатора разграничења Општина Рожајске и Поличке. Према његовој сугестији Вукашин Радић и његови синови са породицама су приликом пописа становништва 1920.године презиме Радић промијенили у презиме Секулић.

Био је ожењен са Станом-Цангом Губеринић са Горажда али нажалост нијеу имали дјеце и тако се ова чувена лоза са његове стране гаси, али су остали његови синовци и синовице, који су наслиједили својим знањем и пером свог стрица, па су угледни доктори наука, спортисти, народни видари - доброчинитељи... Лазар ће свакако остати запамћен као велика личност свога времена. Његов рад и дјело може послужити млађим генерацијама како се борбом и радом за свој народ може часно борити, јер велики Његош је рекао: ''Покољења дјела суде што је чије дају свјема''.

РАДИВОЈЕ-ЗЕКО СЕКУЛИЋ - ЛИЧНОСТ ЗА ПАМЋЕЊЕ

Потомак својих славних предака Радивоје – Зеко Секулић, рођен је 4. јуна 1890. године у селу Заграђу, од оца Радосава (учесника славне Мојковачке битке) и мајке Видосаве, дјевојачко Поповић, (унуке чувеног Јосифа Поповића, првог просвјетитеља са десне обале Лима, а сестре националног јунака Блажа Поповића).

Основну школу завршио је у свом родном мјесту, а механичку у Беранама гдје је стеко звање прецизног механичара. Учесник је Балканских и Првог свјетског рата. 1919. године отвара приватну механичарску (пушкарску) радионицу, у којој је радио са мањим прекидима све до избијања Другог свјетског рата. Поред поправке оружја био је познат као мајстор за поправке писаћих машина.

У Другом свјетском рату је био рањен у мјесту Жупан код Стучебрда 1944. године. Након завршетка Другог свјетског рата живио је

Радивоје – Зеко Секулић и радио као инвалидски пензионер у Заграђу. А

поред механике био је обдарен и за друге мајсторске послове – истицао се као добар мајстор за прављење кућâ, поправке машинâ и сеоских алатки (''радилâ''). Но, познат и чувен код народа је као народни видар који је лијечио традиционалним природним мелемима (сâм је правио мелеме за опекотине и спољне ране). Остао је упамћен по лијечењу ишчашења кукова, ломова руку и ногу, као и вађењу зубâ. Његови пацијенти су били из свих крајева Црне Горе, бивше Југославије и иностранства. Посао је радио легално, јер су се и љекари увјерили да се не ради о надриљекару, већ о народном видару који је имао богато искуство и чије су вјеште руке спасиле многе људе од муке. За свој рад није тражио никакву материјалну надокнаду, јер како је и сâм говорио ''дужност сваког човјека је да помогне човјеку, ако је у могућности''. Био је познат и као велики активиста, а посебно се истакао 1961/62 године када је његовом заслугом село Заграђе електрифицирано – читавом акцијом је сâм руководио.

Својим часним животом завриједио је да се његови потомци, братственици и Заграђани радо сјећају њега и свега онога што је урадио за свој крај. Зеко је био истински потомак својих предака који ''живе докле сунце грије'', за које је Његош рекао: ''Благо томе ко довијек живи имао се рашта и родити''. За свој рад и заслуге добитник је бројних похвала и признања. Оставио је иза себе лијепо и бројно потомство: шест синова и двије кћерке. Пренио је Зеко своје знање и умијеће на своју породицу – на сина Милију-Миша, који је наставио традицију свог оца и данас је један од угледних видара. Зеко је умро у деведесетој години живота, 31. јануара 1981. године и сахрањен је на гробљу у Заграђу. Отишао је тог дана хуманиста, добротвор и доброчинитељ, оличење свих из кодекса људских врлина.

ДР МИЛИВОЈЕ СЕКУЛИЋ

Др Миливоје Секулић, од оца Радивоја-Зека и мајке Милене дјевојачко Губеринић. дипломирани инжењер машинства рођен је 1924.године у селу Заграђу (Полица) код Берана. Основну школу завршио је у Заграђу, а гимназију у Беранама. Године 1947. Уписао је Машински факултет у Београду на којем је дипломирао 1953. године. Послиједипломске студије завршио је 1960-1961. године на Империјалном колеџу Универзитета у Лондону (Енглеска), на којем је магистрирао 1961. године и добио диплому Империјал колеџа (D. I. C.). Године 1964. био је на специјализацији у Институту за аутоматику и телемеханику (техничку кибернетику) Академија наука СССР-а у Москви. Докторирао је 1965. године на Машинском факултету Универзитета у Београду. Од 1943-1945. године учествовао је у НОР-у, а од 1945. године био је у ЈНА до 1986. године. Када је пензионисан у чину пуковника и у звању научног савјетника.

Истовремено (паралелно) са службовањем у војсци, др Секулић је био у радном односу са скраћеним радним временом као наставник на Машинском факултету Универзитета у Београду од 1959-1992. године гдје је био биран у наставничка звања: асистента, доцента, ванредног и редовног професора универзитета.

Др М. Секулић непрекидно је ангажован преко 30 година и у стручним инжењерским организацијама на ширењу и унапређивању струке, а од 1976-1985. године, као представник Савеза инжењера и техничара Југославије био је члан Међиународног комитета за техничке информације Светске федерације инжењерских организација.

Боравио је на бројним студијско-стручним путовањима у више земаља Европе, Азије, Африке, Северне и Јужне Америке.

За све вријеме свог радног вијека др Миливоје Секулић се бавио научно-истраживачким и наставним радом, из области аутоматског управљања сервосистема, односно аутоматизације процеса и машина, у више истраживачких института и развојних лабараторија у земљи и иностранству.

Др Секулић је учествовао са научним и стручним радовима на 27 међународних националних научних конгреса и скупова, стручних конференција, симпозијума и семинара. Објавио је у земљи и иностранству 106 научних и стручних радова, универзитетских уџбеника, књига, стручних анализа, студија и елабората. За изванредне резултате у стручном раду добио је више награда и признања. Од страних језика др Миливоје Секулић говори енглески и руски, а служи се француским и њемачким. Бави се сликањем. Ожењен је и има сина Зорана магистра техничких наука, који живи и ради у Лондону. Своје пензионерске дане проводи у Београду а повремено и у свом завичају.

ДРАГАН МИХАЈЛОВИЋ

Драган Михајловић је рођен 1934. у Заграђу-Полица, од оца Милосава, учесника балканских и Првог свјетског рата, носиоца бронзане Обилића медаље и мајке Марице, дјевојачко Фемић. Како и сâм истиче: ''Живот у дјетињству је био сиромашан, оскудан, па сам у њему осјетио последице рата - глад, немаштину, зла времана, мирис барута, страдања, крвопролиће, убиства и сва зла што рат доноси.'' Основну школу завршио је у Горажду, прва три разреда ниже реалне гимназије, а четврти разред и поламатуру у Рожајама. Као одличан ученик уписује се у Учитељску школу у Нови Пазар, гдје завршава 4 разреда, а пети разред и дипломски испит завршава у Мјешовитој учитељској школи у Травнику. Из процеса рада завршио је ванредно Вишупедагошку школу 1978. Радни вијек отпочео је на пословима и радним задацима учитеља у основној школи Радманци-Петњица, гдје је поред редовне наставе био и управитељ школе, пуне 4.године. Био је вд. директор школе и помоћника директора школе у Петњици до октобра 1992., када решењем Министарства просвјете бива именован за директора Основне школе на Полици и ту дужност обављао све до пензионисања 2001. О томе сам каже: ''У свом континуираном успјешном дугогодишњем раду више од половине радног стажа провео сам на најистакнутијим и најодговорнијим руководним дужностима, а више пута сам биран за руководиоца стручних, самоуправних и друштвено-политичких организација у школи. Драган Михајловић, о свом професионалном ангажману закључује следеће: ''На разним пословима и дужностима био сам одан племенитом позиву, школи и њеним проблемима, радној и друштвеној средини, јер сам сматрао да нема ништа боље, љепше, хуманије, узвишеније,човјечније, него учити, васпитавати и развијати младе генерације. За овај рад добијао сам друштвене похвале и признања. Више пута сам за свој рад истицан, похваљивљн и награђиван. На предлог радне и друштвене средине носилац сам друштвеног признања-Медаље рада 1979. За постигнуте резултате од изузетне вриједности у области васпитања и образовања добитник сам највеће републичке награде ''Октоих'' за 1980. годину.'' Био је и одборник у СО Беране у једном скупштинском мандату, у Вијећу удруженог рада. У два изборна мандата од 22. јула 1998. до16. фебруара 2007. био је први предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца-секције Полица и са те дужности се сâм повукао из личних разлога. Од 21.03.2012. једногласном одлуком свих чланова секције, изабран је за почасног предсједника Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца за Полицу. Ова секција је током ових година свога битисања испољила видну активност на баштињењу српске традиције, историје и културе.

У браку са Драгицом, дјевојачко Секулић, има сина Душка и кћерке Душку и Милку. Живио је у родном мјесту Заграђу код Берана.

СЕКУЛИЋ МИРКОВ ДРАГИЋ

Драгић Секулић

Драгић Секулић рођен је 28. 8. 1939. године од оца Мирка и мајке Станице. Дјетињство је провео у послије ратним годинама, када је владала велика немаштина коју је преживљавао заједно са својим вршњацима у Заграђу код Берана. Тада није било разлика у имовном стању као данас, па није имало дјеце богаташа и онда су се његовој генерацији сви међусобно дружили и са пуно веселости воље и елана савладали све дјетиње муке и немаштине тога времена.

Са шест година је са много старијим од себе које је рат спријечио да на вријеме са седам година крену у основну школу учио прва слова како се то некада говорило ''у сеоској малој школи'' у приватној кући у другом селу. По завршетку основне школе завршава тадашњу поламатуру, а потом средњу економску школу у Београду. Даље школовање како и сам каже ''није могао да настави због лошег материјалног стања''. Тада је у Заграђу гдје је рођен било пуно омладине која је радила сложно у свим пословима који су се морали обављати да би се преживјело. Био је предсједник омладинке организације у селу чији је актив награђен са првом наградом Црне Горе као најбоља омладинска организација. То је за њега у оном времену била велика част и обавеза. Учествовао је на многим локалним омладинским акцијама, као и на акцијама од савезног значаја, као што су изградња ауто-пута ''Братство јединство'' 1959. године, са школском омладином 45 дана у Македонији у мјесту Неготино на Вардару гдје је и одликован Ударничком значком. Наредне 1960. године учествовао је са сеоском бригадом са омладинцима и омладинкама на радним акцијама 2 мјесеца. Године 1960. је у септембру мјесецу отишао на служење војног рока нешто маљње од 2 године гдје је пуно пута похваљиван и награђиван највећим војничким одликовањима, као што је медаља за војничке врлине ово одликовање му је потписао лично тадашњи врховни комаданта Јосип Броз Тито, а и произведен је у чин водника и то је било велико признање за његов војнички рад. Након одслужење војног рока враћа се у своје родно село и наставља да се бави друштвено-политичким радом како у омладинском тако и у партиској организацији села. Године 1963. изабран је за најмлађег одборника тадашње општине Иванград. Исте године се запошљава у фабрици целулозе и папира гдје је радио пуних 25 година и у фабрици је наставио са друштвено-политичком активношћу неколико година је био предсједник фабричког комитета савеза омладине што је у то вријеме био врло одговоран посао и политичка функција јер су се у фабрици тада запошљавали углавном млади људи, тако да је око 90% запослених чинила омладина. Иако се тешко живјело и радило народ је био веселији, сложнији, хуманији, задовољнији него што је данас иако се услови били далеко тежи, али је запосленост била на високом нивоу говори нам Драгић али се, каже, љепше и садржајније живјело. У знак захвалности за залагање и изузетне резултате постигнуте у раду добио је и Повељу 28. септембра 1984. године . Иако је Драгић скроман и не жели да се хвали замолили смо га да нам на овај начин саопшти свој животни пут и активности које су се некада цијениле и поштовале. Умро је 23.новембра 2015.

ШКОЛСТВО У ЗАГРАЂУ

Заграђе није имало своју школу али је била саграђена Горашка школа 1891/1892 на Заградској парцели у мјесту зв.Јаришта која се налазила поред самог пута ,поред школе била је и зграда Поличке општине и Ан, ово мјесто је и уједно био центар Полице .Уовој школи су поред Заградских ђака похађали и ђаци суседног села Горађда .Заслугу за формирање ове школе имао је значајну улогу поп Мина Поповић-Михајловић из Заграђа који се помиње у неким документима као мјесни школски надзорник Беранске варошке школе професор Душан Вулетић -Полимске свјетиљке страна 222. и Милић Михајловић.

Школа је радила за вријеме Краљевине Југославије све до почетка рата 1941 године ,када је и спаљена.После рата Заградски ђаци су морали ићи у школи на Горажду ,Петњици и Беранама како би стицали основно образовање.

1950 године Сељачка радна задруга Полице је припремила материал за подизање нове школе у селу Заграђу .1950 године ,Васо Секулић из Заграђа поклонио је парцелу зв.Голајице у површини од 55 ари те је радом сељана и тадашњих власти школа отпочела да ради 1954-1955 године ,главни мајстор на изградњи ове школе био је Вељко Трифуновић из Заграђа.

Ову школу је заслугом Драгана Михаијловића директора Поличке школе уз помоћ Швајцарске хуманитарне организације СДР реконструисана је 2000 године и данас је једна од љепших сеоских школа.

Некада је ову школу похађало 80 и више ученика у четри разреда док данас на жалост има свега 10 ученика у сва четри разреда.Први учитељ у заграђу био је Вучеља Стефановић из Дапсића а вриједно је поменути брачни пар Милету и Јелу Кастратовић који су после Стефановића радили у овој школи све до пензионисања и извели бројне генерације на прави пут.Заграђе је изњедрило велики број образованих кадрова правника ,економиста ,љекара ,официра, професора, а највећи број инжињера.

Дала је 4 доктора наука и то

-Професора Др.медицинских наука Воја Поповића доцент на Медицинском факултету у Сарајеву.

-Професора Др .Миливоја Зека Секулића ,доктор техничких наука и професор на Машинском факултету у Београду.

-Професора Др. Горана Секулића ,професор на Грађевинском факултету у Подгорици .

-Професора Др. Добросава -Цољу Вујовића физичка култура-професор на факултету у Никшићу ,и 5 Магистара

-Шћеповић Момчила -економских наука,

-Влада Михајловића ,магистар биолошких наука асистент на Биолошком факултету у Београду.

-Видака Лабовића -економија асистент на Саобраћајном факултету у Беранама.

-Радисав Миша Секулића-судија и адвокат.

-Милован Драга Михајловића магистар геодезије

-И најмлађег Магистра филолошких наука Николу Душка Михајловића.

Мило Цикић и Миличко Трифуновић,испред капеле на Заграђу

СПОРТ

Поред образованих кадрова Заграђе је дало и одређен број спортиста који су прославили како Заграђе тако и читав крај а то су

-1.Батрић Трифуновић стрељаштво

-2. Милан Трифуновић бокс,члан Будућности касније и члан Партизана репрезентативац БС Југославије И првак 1968 у тешкој категорији

-3.Браћа Јеврић Душан и Драгослав фудбалери Драгослав голман бранио боје Југославије у репрезентацији

- 4.Лазар Секулић и браћа Вукашини и Стеван Секулић фудбалери

ИНФРАСТРУКТУРА

Инфраструктура у селу почела је 60-их година прошлог вијека .Са великим напором и финансијским улагањима и радом градили су 1961-1962 године електрификацију села,акцију је водио Зеко Секулић чувени народни видар и активиста,тада је петролејку замијенила електрична сијалица.

Први телевизор у селу Заграђу је имао угледни домаћин и активиста Милан Михајловић ,тако да је од тада телевизија почела да елиминише традиционалне забаве и окупљања.Док је први тракториста у селу био Миљан Цикић.

70-тих година прошлог вијека урађен је Макадамски пут од села Горађде до врха Заграђа.Акцију је водио угледни привредник Ново Пауновић .Од времена 60-их па све до 2005 године Заграђе у инфраструктури добија процват,поред струје ,пута 70-тих урађен је и водовод ,урађено је доста оправки на уређењу гробља ,објектима урађена је и продавница.

У овом периоду треба споменути активисте Секулић Павић и Трифуновић Вукића који су залагањем ,радом и ауторитетом доста учинили за свој крај .90-их Заграђе добија телефонску мрежу ,врши се проширење постојећег пута 2000 године ,почиње изградња капеле на сеоском гробљу која је саграђена захваљујући бројним Заграђанима који су помогли како у новцу и раду за изградњу овог објекта.

Захвалност Заграђе дугују и Општини Беране и Шумском предузећу из Берана ,као свим лицима који су помогли да овај објекат буде у функцији .Поред капеле Општина Беране је урадила и неколико километара асвалтног пута ,тренутно се ради и на водоводној мрежи од Копривнице до главног базена расовача ,извођач радова је Предузеће Врело власништво Вукмира Трифуновића .

Створили су Заграђани све услове за живот како себи тако потомцима ,данас село има све услове за живот ,али нажалост наталитет је веома мали иако има доста момака -нежења .Школа ће уколико се настави овакав тренд бити затворена .Заграђе је дало велики број јунака како у Балканском рату тако и у I И II свјецком рату ,који су се борили за Заграђе и бранили Заграђе.

У овим кратким изнесеним цртама Заграђе је изгледало некада и изгледа сада.

''Глас Холмије'' у посјети Заграђу: Горан Киковић, Мило Јоле Цикић Шљакић, Миличко Трифуновић и Радован Обрадовић.

Миличко Трифуновић